Gordana Jez Lazic 

Гордана Јеж Лазић рођена је 14.9.1971.г. у Бихаћу, одрасла у Босанској Крупи.  Студије Светске књижевности започела је у Сарајеву, а потом наставила у Београду, где и данас живи и ради. Објавила је збирке поезије „Кад се срећа зове Каћа“ и „Број 64А“ и роман „Пут до истине“. Објављивала је и приче и бајке, а у својој колумни на порталу  Ð¢Ñ€Ð°Ð³Ð¾Ð²Ð¸ објављује књижевне приказе, осврте и есеје. Заступљена је у разним антологијама, зборницима и часописима. Годину дана  водила  је Друштво књижевника Крајине при Културној заједници Крајине. Члан је СПКД Просвјета Париз и српско-аустријског културног уфружења у Бечу „Златна реч“.

Одакле ми душа

Тамо где сам те тражила,

море се усеца у небо,

као граница,

без камена темељца

и ловорових гранчица,

и сунце баца јетко

жуте процепе ретке,

дубоко с оне стране,

мора, неба и таме,

и зена назире бритка

срму семена битка.

Тамо где сам те снела,

у ствари сам се пела.

На обронцима неба

стихова вечна насеоба.

Не знам да ли сам смела,

да ли сам можда крала,

међ` снима сам те брала

да би постала моја,

                        јави видљива, наша.

                        Лелујави белуче,

                        ми смо те крстили Песма,

а ко зна ко си, у ствари,

сели на твоја крила,

оставили на њима

графите својих имена,

па ти сад види,

ми недостојни.

А, ти,

зашто си бирала баш мене

да ми одшкринеш зене?

Тамо где сам те тражила,

море се усеца у небо

као граница.

Навек свесна да ме неко слуша,

сада знам – одакле ми душа.

Жена

Као потпетице на танком леду

                        снови се моји тихо краду

                        ка сопственом недогледу.

                        Да ли сам сена?

                        Криптографијом метрике таласа,

                        кругом немуштог удеса

                        узлета и патоса,

                        осликавам ужасну лепоту

у лепом ужасном свету.

Потписујем ишчашеним знаковима

          невидљивог постојања,

под штитом лица без емотикона:

И сена. И стена.

Крилом промрзле птице

окрзнем каткад литице

са висине потпетице.

Под жигом вештице

и ореолом поетесе

реч ми благослов и крст.

И сена. И стена. И библоса вена.

Перу даривана као жена.

Видовданско Сретење

                                    Подижу ветрови прашину векова

                                    са утамничених споменика.

У лавиринту измаглице

                                    назирем лик сваког твог слова,

                                                                                        ћирилице.

                                    Да ли је знала Јефимија

док је златном нити ткала

свако слово свога рода?

Звони, моја Лазарице,

Видовдану на јутрење!

Није нам светло,

него светлост,

светионик сред потопа,

даровано завештање:

Свако слово - истрајање.

На привид само

тихо, мирно,

не урлају громови,

не бесне муње.

А самозвани анђео

у сто лица

Мефистових јединица

сеје у откосе

главе без косе,

очи без лица,

дамаре без срца.

Звони, моја Лазарице,

Видовдану на јутрење!

Цркве су пуне твоје деце,

сваком на длану по једно слово,

и после нас корачаће песме

о једном писму и једном роду.

Безимена

                                    Чујеш ли, свете,

                                               нестаје дете...

                                               низ четири жице

                                               као дуж литице

                                               гудало вуче

                                               промрзле прсте

                                               и очи јече

                                               пахуље прете...

                                    Погледај, свете,

                                               нестаје дете...

                                               далеко од беле чаролије

                                               њене се судбе и туге боје

                                               празан шешир зјапи к`о уста

                                               свака јој нота изнад живота...

                                    Видиш ли, свете,

                                               нестаје дете...

                                               иза ње дуге хорде рата

                                               дубоке воде неумита

                                               пред њом колоне улица

                                               лица граница

                                               у грудима срце девојчице

                                               с етикетом избеглице...

                                               Она свира!

                                    Чујеш ли, свете,

                                               нестаје дете...

                                               да одрасте и прерасте

                                               да узнесе до свемира

                                               језик мира...

                                    Ма, тихо, свете,

                                               свира дете!