Ognjen Karadzic

Ognjen Karadzic rođen je u Beogradu 1992. godine, gde je završio osnovu školu i gimnaziju. Apsolvent je sociologije na Filozofskom Fakultetu u Beogradu. Piše poeziju i kratke priče.

Svoju prvu pesničku zbirku pod nazivom „Prljave ljudske šake“ objavio je 2013. godine i za nju dobio nagradu „Matićev šal“, a zbirku „Tri jezika starosti“ objavio je 2015. godine. Član je Udruzenja knjizevnika Srbije.

e-mail: ognjen.trepljev@gmail.com

***

VRATIĆE MI ZMIJU

Jutros sam, berući cveće,
tananu zmiju greškom ubrao.

Sad iz ljupkog pupoljka ljiljana
jezik
otrovni
palaca.

Kome buket da poklonim?
Ljiljani divno mirišu,
ali jezik tuđ’ vrednost
im smanjuje.
Ipak, ljudske su reči
otrovnije.

Starosti! Starosti! – Ta, eto, kome!
Jeziku se u poklon zagledati neće.
Kada dođe vreme - vratiće mi zmiju;
a mudro će da zadrže cveće.

***

ČIJE SU PESME?

Upoznah noćas godine svoje
I svaka mi ime svoje kaza
A ja ih i dalje nazivam brojem
K’o da su kakav skup, poluprazan.

Upoznah noćas godine svoje
i svaka mi od njih pripreti stihom
kažu;  one su sve manje moje,
a ja sam sve više njihov.

Neka ih! Neka idu!

Nek’ pažnju na drugom mestu prose
ako su im moje sveske tesne.
Al’ rekoše, u glas, da i sveske nose -
pa čije su onda, dovraga, pesme?

***

SVE SAM STAROSTI PREZIVEO

Dođu nezvana,
i teret dana sruče mi na ramena.
Na licu oštra, nebrojiva,
prave bore.
Za kosu se hvataju
sve boje jutara.
(sneznu belinu, za sad, izbegavam)

Al kad mi udare po pesmama!
Mislim se, sve sam starosti
već proziveo.

Al kad mi udare po pesmama...
Nečijih dvesta je mojih dvadeset
na koje dodajem godine
detinjstva.

Al kad mi udare po pesmama!
Čovečanstva u meni stasavaju
brzinom svitanja.

Al kad mi udare po pesmama,
Ni sebe ne mogu
u magli njihovoj pronaći.

***

STIHOLOV

U mutnoj vodi mojih misli
plovak tone.

Na vrhu udice
koprca se stih.

U vodi bitan
U vodi prek.

Preda mnom pokoran,
i sitan.

Tih.
Katkad nem.

***