Gordana Simeunović,

rođena je 1963. godine u Beogradu. Objavila je šest zbirki poezije:

Moja haljina i ja (Slobodna knjiga, Beograd. 2000)

Narukvica od slonovače (Slobodna knjiga, Beograd. 2002)

Pobuna krpenih lutaka (Narodna knjiga, Beograd, 2005)

Podno mirnog sna (Knjizevna akademija i autor, 2008)

Vreme hlebova (Knjizevna zajednica Jugoslavije, 2009)

Buka zivota (Knjizevno društvo Sveti Sava, 2015)

Priredila je antologiju Najlepše ljubavne pesme srpskih pesnikinja (Gramatik, 2013)

Objavljivala je poeziju u časopisima, zbornicima i antologijama.

Dobitnica je nagrada: Kosta Abrašević (2000) Nek teku reke (2001) i Stevan Sredojević Polimski (2009)

Član je Udruzenja knjizevnika Srbije.

Zivi i stvara na Umci, nedaleko od Beograda.

*   *   *

Sujetni Ikare...

Dedal ti, lepivši krila reče:

Ne leti prenisko, ne leti previsoko.

Al pravu meru puta,

tu iglicu tanku između vode i sunca

da l iko pronašao je?

Pitam se,

dok čas me voda kvasi,

dok čas me sunce przi.

SAHARA

Posle brodoloma,

pustinja, prva je radost.

A šta su oluje pučinske

naspram vetrova saharskih?

Ja znam

kamen mudrosti.

Ja vidim

eliksir mladosti.

Na vrhu peščane dine

čeka me plavi čovek.

ĐOKONDA

Osmeh ne talozi prašinu.

U pejzaz uklopljen lik

u udobnom ramu ništa ne krije.

Zašto je spokoj ljudima čudan?

BELI VUK

Stadoh...

Pred razjapljenim čeljustima

prepariranog vuka.

Pred čistim mirom Belog Anđela.

U istom okviru čuvaju jedan drugog.

Od mene, zar, od mene?

POBUNA KRPENIH LUTAKA

Pootpadala dugmad,

počupani krajevi vunice,

rašivene ruke.

A ona kaže gnevno:

Zar oči da mi dugmad budu?

Iglica ćuteći ušiva.

Ispod puplinskog čela,

iznad brokatnih usana,

nema više ničega.

I razlog je zaboravljen.

Sve ostalo je isto.

Na bal će ići neke druge lutke.

SVILENA BUBA

Moja je haljina umorna.

Eno je, ljuta, u ormaru.

Sa mojim se telom

više ne slaze.

Sa cipelama neće da razgovara.

Sanja nedosanjani san

svilene tkačke radnice,

i u bubu se pretvara.

PROMAJA

Kroz moje srce prođe promaja.

To je on

sve prozore i vrata otvorio.

Razletele se loše misli,

teški osećaji.

Prostrujao vazduh,

svezina.

Zatvorim prozore,

zatvorim vrata,

otvorim oči.

Kad...

eto njega.

Uselio se.

LJUBAV

Vodi ne možeš ništa.

Ona se odnekud pojavi,

kada misliš da su je vrućine ubile,

kada pomisliš da si je svu popio.

Vodi ne mozeš ništa.

Ovoj vodi daću obale,

i obalske straze.

Neka teče,

neka bude dobra.

Šta bih bez nje?

OBEĆANJE

Neka tvoj put bude moja put.

Neka moj put bude tvoja put.

Putovaćemo.

TIFANI LAMPA

Od razbijenog stakla napraviti lampu!

Ima li veće umetnosti?

Moj Boze, svetlim.