Grozdana Lučić Lalić

Pogrešno rođena, u pogrešno vreme.
Pola zivota provela bezuslovno voleći ljude, a drugu polovinu - jurišajući na vetrenjače.
U taj, jedan, stalo je bezbroj zivota.
Po parče sebe ostavljala je po gradovima, a dom nije nigde našla. Pogrešne odluke donosile; nekad ona, nekad sudbina.
Deo detinjstva provela penjući se po dudovima ne bi li izbegla batine zbog nestašluka.
Odrasla je seleći se iz grada u grad; Sarajevo, Bihać, Zadar, Kraljevo, Beograd.
Rodila je troje dece, jedno je ozalila, a od preostalo dvoje napravila ispravne ljude kojima se ponosi.
Radeći u ratnom vazduhoplovstvu, dva rata kao medalje besmisla, okačila je oko vrata, ali je stekla prijatelje i naučila kako se pouzdano "čuvaju leđa".
Volela je i voli ljude bez rezerve (jedino tako ume).
Zahvalna je svima koji su je voleli, ali i onima koji su je boleli, onim koji su je činili srećnom kao i onima koji su joj zadavali udarce. Sve to je jačalo i naučilo da ostane svoja.
Suda ljudi se ne boji, veruje jedino u sud Boga.
Stvarnu je mozete naći u običnom zivotu, ali najispunjenija je u roditeljstvu i svetu pisane reči, u kom je njena kovačnica snova i tu: setna, sretna, ili nerazumljiva mnogima, pripada potpuno svetu u kome ništa ne boli kao među ljudima.
O sebi bi rekla: "Sve van moje dece, ljudi koje bezmerno volim, prijatelja i pisane reči je - potpisujem: pogrešna biografija, i zivot bez smisla, ako taj zivot sam po sebi, u nekom ontološkom poretku, nema viši smisao.“

e-mail: knjizevnenovineuks@gmail.com

U MENI NOĆAS ZAVIJAJU RANJENI VUKOVI

Nebo moje, odlazim...
Ne, nisam jaka,
sebe ne mogu da prevarim.
U meni noćas, opet,
zavijaju ustreljeni vukovi.

Tragovi me odali
u meso usečenog gvozđa,
u sve sam ti zamke upala,
znajući; moraće da boli.
Sad ližem oziljake
na mestu gde su jednom
spavali tvoji dlanovi.

Tvoja neznost,divlje u meni,
umela je da pobedi.
Zver, u meni, surova, pripitomljena
nikad nije mogla da te povredi.

A kad smo se nas odrekli,
sećam se, svi su govorili:
- Blago tebi vučice, ti si jaka!
Uvek sam umela da ih prevarim,
a drobila sam vučije srce
među kandzama zgrčenim.

Sad ne bezim od lovaca
kuršume prizivam slepoočnicama;
nek dokusure preostalo!
Iskre, ni jedne, više u meni nema,
ni do smrti, ni do zivota; nije mi stalo.

Ovakvi više nemaju šta da gube,
prokleti, beleg jednog nose na kozi.
Samo nagon, da se u inat zivi
i progon sećanja; još ih drži.

Evo, opet na proplanku
zavijam bratu mesecu,
jer ti me i dalek ranjavaš.
ti mi i jauk rasparčavaš.

Moja snaga već slabom me čini,
klonula sam na mesečini
i sve bih dala da ti oprostim,
a volim toliko da neću moći.
Nebo moje odlazim...
da se još jednom prevarim.
Čuješ li?
U meni noćas opet, jezivo,
zavijaju ranjeni vukovi.

VODI ME LABUDOVIMA

Dunav se razmetao lepotom,
protezala se nad njim duga kao most,
reči tvoje blagodatne
u grlu zapele kao kost:
a ja rukama pevam, govorim očima,
tiho ti molitvu zborim:
- Ne gasi mi zvezde u njima!

- Vodi me labudovima;
oni tako umeju zajedno!
Otmi me ljudima, oni tako umeju surovo!
Vodi me tamo,
gde se obećanja ne daju olako,
gde nevino ne trazi opravdanja.
Povedi mi rane i ožiljke,
negde, gde se bez bola sanja!
Otmi me od mene, umornu od bezanja!

Ja sam sopstvenom kletvom ukleta,
pa u danu vekove bolujem,
nebo mi nosi tmice u očima,
ptice zaboravih da osluškujem.

Ali na trenutak bar, pogledom zvezdanim,
zdrobi kamenu suzu,
da se ne junačim bolom mermernim!

Dok Dunav ka večnosti teče,
pričaću mu tiho o tebi i meni,
i kako ti dušu pustih
da mi u dubine ponire,
samo me odvedi labudovima,
tamo, gde se sa pesmom umire,
(ili me zauvek vrati ljudima).

TIHI PLAČ

U tami, među zidovima,
duboko se useca mol,
na jastuku lezimo ćutke,
nas dvoje i tvoj neprebol.

Teške reči, neizrečene,
za usne prikovane stoje,
grudi bi da se rasprsnu
- tuga noćas dolazi po svoje.

Mutno oko bez glasa
zvezde zgasle isplakuje,
tvoja bol moju porađa
jutro od buđenja strahuje.

Zalud...ništa u tebi nije
preostalo za nas dvoje,
daljina te u naručje steze
- prošlost dolazi po svoje.

Plač u tami jastukom gušim,
suze na mrtvoj straži stoje,
tiho, da ti san ne uznemirim,
bez glasa jecam milo moje.

Na prstima odlazim u dan,
muk noći davi poslednji mol,
u srcu nosim uginulu pticu
- ljubav je došla po neprebol.

NEZNOST

Ludošću punog meseca opijena,
otimam od sna sve po čemu sam tvoja.
Upaljene sveće zovu leptire,
a ja, po hiljaditi put, slušam
"Neznost" od Rahmanjinova.
Nestaje sve što nas razdvaja,
i kao da tvoj dodir po meni luta.

Spavaćica od paučine satkana
kida se pod tvojim prstima.
Razlivam ti se po kozi, zagrljena
toplinom ukradenih osmeha.
Lagano plovim pučinom tvojih očiju.
Miluješ me iznemoglu od zelja,
i više nego što me u mislima ima,
tvoje me telo upija i otima,
otima, od svega što nas razdvaja,
van ove noći među ljudima.

Opijena ludošću zrelih godina
otimam od sna, sve po čemu sam tvoja.
Više nas ništa ne razdvaja.
Skriveni pod krilima anđela,
tvoja senka i ja,
u najsavršenije jedno stopljeni
ostali smo u snu noći -
ruku praznih, nemoćno sklopljenih.

VRANCI MOJI

Toliko nisam ovde, na krilatom vrancu bezim,
divlja griva, moja i njegova, zamršena robi vetar,
kopita nas dizu do neba.

U ruci mi deo meseca, moja savijena kama,
snove od jave odseca; tako prezivljavam.
Čelom, očima, dlanovima zvezde hvatam,
ja, pomamna jahačica galopiram u snovima.
O, daleko moje,sva sam ti od sećanja,
hrlim ti opet
u paučinastu svilu oblaka obučena.
Kuda me vodi nebeska staza?
Kud jurim uzalud da bih vreme prestigla ?
Zar je vazno, kada bih uvek,
za jedan tren bestida s tobom
sve ate upregla, digla,
tamo gde san kaze-zauvek,
a nada laze život da sam do tebe stigla.

Svaku noć novog vranca umorim,
svaku noć, uzalud, a ne zelim da usporim.
Oznojene sapi, na njima lepljiva mleč neba,
slepljeni slapovi grive i kose, pena na nama,
a mokra svila oblaka - odora iskidana,
ej, snazni moji ati, opet sam vas umorila,
a još uvek nisam klonula.

O, vranci moji umorni,
dokle ćemo nebo kopitima lomiti?
Krilati nosači mojih bezanja,
koliko me to još ima?
Odmorite malo,
opet ćemo čeze upregnuti do vaseljene,
pa nek i svaki put, deo mene u nepovrat ode,
jer, kad tebe nema,
ni zemlja ni nebo nemaju mene,
i ja tada - toliko nisam ni ovde.

NI DO ČEG MI NIJE

Zašto neznanče začuđen pogled
ko vrh strele upravljaš ka meni?
Nije mi noć, i ništa mi ne znači,
kad odemo odavde, bićemo samo
nepoznati posmatrači.
I ni do čeg' mi nije, i da pije,
tuga mi se noćas napila nebi,
ovo lice što osmehom me krije,
samo je pokušaj da se vratim sebi.

Smeškaš mi se svirče?
Pola mi misli pesmom lomiš,
bar ti me znaš, nemoj one tuzne,
nesanicu moju na savesti da nosiš.
Bliska lica, nasmešena nakratko,
gube se u dimu zapaljene cigarete,
lelujaju tela zavedena notom,
razvlačim usne u grimasu; da ne primete.

Reziseru zivote, zaustavi zrvanj!
Od predstave ove spasi me!
Jer, nešto je noćas od mene otkinuto,
nešto čemu ne znam ni ime,
pa otišle nekud oči vredne stiha,
zaurlalo nebo k'o da njega boli,
zalutao pogled traži modru reku.
Ko će da piše? ko će da ga voli,
ako uspomenu noćas izbrišem?

Sećanja naviru k'o ljute zveri,
on i ja; ludi, nasmejani, goli.
Trampih celo srce za zrno ljubavi,
sa nekim ko nije ni pokušao da voli.
Cigaretu gasim, prste peče zar,
munja u oku neznancu preti,
svircu vičem: - Daj, ipak, onu moju stvar -
a ni do čeg mi nije, i pesma se sveti.

Ne gledajte kako slabost kičmu lomi,
i jaki ponekad kolenom tlo ljube,
cele noći čekaste suzu, ja zapevah,
postoje ljudi koji znaju da gube.

Odlazim... u ralje noći, snom da je prevarim,
tupiće ona opet na meni svoje zube,
iskašljaće me zora da dan drobi me,
a meni svejedno, samo boli me,
ovo nešto noćas od mene otkinuto,
nešto čemu ne znam ni ime.

ZIDOVI GLADNI TVOJE LJUBAVI

Jesu li zidovi tvoje sobe gladni moje ljubavi,
ili među tuđim prkosiš sudbini?
O sebi ti ništa ne bih umeo reći,
osim, da kroz otvorena vrata moje tuge,
ulaze mračni gosti noći.
Na njima ih dočekujem, nadam se,
jednom ćeš možda doći.
Trazim ti oči pod tuđim kapcima,
dok dahću poda mnom tela nebrojena,
u mraku lažem sebe - Kraj mene si Jelena!

Prtljag uspomena vučem
urezan od tezine u šake,
uvek se okrećem, očekujem;
jednom ću čuti tvoje korake.
Noći se kotrljaju niz kaldrme,
često sa mojom glavom
prespavaju na kafanskom stolu,
ne pričam tada Jelena o tebi
i ne pričam tada o bolu.
Mene, te zene, ne mogu da povrede,
kažem muški, bezobrazno:
Sve su one iste! Za noć samo vrede!
Svaka mi bezimena!
Prećutim, da suze tvoje čiste,
još padaju u meni Jelena.

U dimu nebrojenih bircuza,
poručim pesmu koja kida sve u meni,
ime ti vrisne svaka čaša bačena.
Kažu: Boem! Došlo mu tako!
A ja... umirem, za tobom, Jelena.

Ponekad kurvu pokupim u noći
da samoći iskezim zube,
ponekad, neko nevino biće,
zaluta u moje čaršafe tuge,
i sve su kratko kraj mene
sve, osim tvoje sene.

I pijan i proklet i trezan,
ja, za koga kazu: - Svaku moze da ima!
Ni sa jednom nisam svoj,
tebe trazim među zidovima.
Jesu li i tvoji zidovi gladni moje ljubavi,
ili među tuđim prkosiš sudbini?
Među mojim, večno hoda tvoja sena.
Čija si, prokleta Jelena...Jelena... Jelena...