Nada Malek - Serbia

Nada Malek je rođena 1950. godine u Srpskoj Crnji. Zivi i radi u Pančevu. 2001. godine objavljuje knjigu sećanja na školsku generaciju „Emilijin spomenar“. Na konkursu  „Nikšićke novine“ 2001. otkupljena joj je za objavljivanje „Obična priča“. 2002. objavljuje drugu knjigu kratkih priča pod naslovom „Emilijine obične priče“. Priča „Majka“ otkupljena je za objavljivanje na konkursu koji su objavile „Nikšićke novine“ 2002. Krajem 2003. godine izdaje svoju treću knjigu „Emilijine odabrane priče“ i te godine dobija nagradu za prozu „Duškovićeva zvona“ za svoju „Sasvim običnu priču“. Godine 2006. objavljuje svoju četvrtu knjigu „Neobično obične priče“. Na međunarodnoj književnoj manifestaciji „Vršačko pero“ 2008. dobija povelju u kategoriji kratke priče, za priču „Mostovi“, sledeće godine nagrađena je ponovo na književnoj manifestaciji „Vršačko pero“ za kratku priču „Gabi“. Na 9. Gerontološkom festivalu književnosti Srbije „GEFEKS“ - Požarevac 2010. godine dobija povelju u kategoriji kratke priče.

Godine 2011. u Vršcu  dobija povelju ,“Majstorsko pero“ za pesmu Luna, a 2012.   za pesmu ,“Đurin šešir“

Peta knjiga  Nade Malek „Ivan Zlatoprsti“ objavljena je 2011. godine.

Član Udruženja književnika Srbije i Saveza književnika u otadžbini i rasejanju.

e-mail: pancevo505@yahoo.com 

www.nadamalek.com

SASVIM OBIČNA PRIČA

            „Godine idu i svet se menja, a nekad neprolazne vrednosti prolaze...“

            Odavno su mi sve nedelje slične. Za stolom nas nema više četvoro, nego dvoje. Lakše se sprema ručak. Manje je sudova za pranje, ali je prazno u duši.

***

Kažu: „Budi zadovoljan ako su ti deca zdrava, ako znaš gde su, šta rade i čime se bave...“

            Budi zadovoljan ako ti dođu i ako te obilaze...

            Sad tek vidim koliko nisam znala dok sam bila mlada.

***

            Ručak za dvoje sam brzo spremila. Dan je prelep, pa ga treba iskoristiti. Neću da mi prođe kraj televizora, na dvosedu.

            Nedavno je otvoren most na Tamišu kojim smo prelazili godinama kad smo išli za Beograd. Ponovo smo prešli dva mosta i dve reke i za samo desetak minuta stigli do Beograda.

            Iz raznoraznih razloga dugo nisam obilazila prodavnice, šetala Kalemegdanom i pila „espreso“ kod „konja“.

            Danas sam puna elana za takav provod.

            Divno je što je nedelja, pa nema one poznate gradske gužve i vreve koja me zamara u ovim godinama. Sve je gotovo savršeno i Beograd mi opet izgleda lep i beo, kao onaj iz pesme koju tako dobro peva Lola Novaković.

           „Moj Beograd srce ima

i u srcu ljubav čistu,

Beograd ruke pruža svima,

svakom radost pruža istu...“

            I srećna sam i radosna beskrajno, kao da sam došla u Pariz ili London.

***

            Kola smo parkirali kod Skadarske ulice, jer za mene baš tu zivot počinje kad siđeš sa Pančevačkog mosta.

            Ništa bez Skadarlije.

            Danas se odmaraju i Beograd i Beograđani.

            Kuća Đure Jakšića je zatvorena, muzika se još ne čuje.

            Seli su lenjo i čistači ulica kod kafane „Tri šešira“.

            I golubovi su se umirili.

            Nas dvoje zagrljeni šetamo polako Beogradom. Osećam se opušteno i setno u isto vreme. Posmatramo izloge, prolaznike...

            Stižemo i do Kalemegdana.

            Poznati vozić prolazi kraj nas i, kao da je bilo juče, prisećamo se ko je držao koje dete u krilu kada smo pre više od dvadeset godina išli sa svojom decom u Zoološki vrt.

            Danas primećujem da se starosna granica roditelja promenila. Ljudi od 35 do 40 godina šetaju bebe u naručju. Moja generacija se udavala i zenila i rađala decu mnogo ranije.

            Ipak se nešto vratilo. Moda.

            Srećna sam što ponovo vidim: zvoncare, šimi cipele, uske rolke i sasvim kratke tesne prsluke. Kosa je ponovo duga i ravna sa šiškama. Bundice su sa naglašenim strukom.

            Sve smo to nosili u svoje vreme.

            I vidim ponovo scene iz mjuzikla „Kosa“, Mileta Lojpura kako svira gitaru i igra tvist. Vidim i „Višnju na Tašmajdanu“.

            Okrećem polako glavu, vidim svog plavookog dečka koji gleda iste stvari kao i ja, istim očima, ali sada sa puno sedih u kosi.

            Zajedno gledamo Dunav i Savu, tvrđavu, klupe u parku.

            Penzioneri igraju šah, pletilje prodaju ručne radove. Tu je i vaga za tačno merenje, pa aparat za merenje pritiska, brojanice ...

            Ja kupujem razglednicu Beograda. Sakupljam uspomene.

***

Na izlasku iz kalemegdanskog parka vidim prodavca sa crvenim ušećerenim jabukama. Ona tiha seta polako kvari moje dobro raspoloženje. Danas nemam kome da ih kupim!

***

            Vraćamo se polako do Skadarlije, i umesto jabuka kupujem kolače. Navikla sam da donesem uvek nešto s puta, pa makar to bio i Beograd.

            Gledam u ogroman časovnik, a na njemu 14.11.2002, 15 sati, 17⁰S.

            Prolazi polako lepo nedeljno popodne.

            Sedamo u svoj auto. Most je prepun stopera.

            Prepoznajem jedno drago nasmejano lice.

            Jovan.

            Crveni džemper i crvene pegice.

            Ulazi u kola i seda iza mene. Ja sam srećna što imam s kim da podelim one kolačiće što sam kupila.

            Zaboravljam ušećerene jabuke...

***

            Uz priču stižemo brzo do Pančeva.

            Jovan kaže: „Najsrećniji sam kad pređem Pančevački most i vidim svoj grad.“

            I nas dvoje smo to isto govorili.

            Kad smo se vraćali sa mora, iz banja ili sa jezera, dok su nam deca bila mala, čim bismo ugledali Pančevački most, srce bi nam brže zakucalo u grudima.

            Kakvo god da je, Pančevo je najlepša varoš.

SRBIJA

            To je zemlja uspomena i jakih emocija, rodna gruda svih nas koji smo ovde vekovima.

            Tu smo mi koji volimo svoje korene i svoja porodična stabla.

            Volimo ove ravnice, planine i reke.

            Volimo Kopaonik, Zlatibor, Taru, poljsko cveće, borove, jele i Pančićevu omoriku.

            Domaći sir, kajmak, rakiju i ručne radove vrednih tkalja.

            Ponosimo se svojim manastirima: Ziča, Mileševo, Mesić, Dečani, Gračanica, Oplenac, Ostrog, Studenica, Sopoćani, Prohor Pčinjski...

            Uživamo u seoskom turizmu jer volimo da u hladu pijemo vodu sa izvora, da jedemo slatko od kupina, pitu krompirušu ili zeljanicu i da plastimo sa domaćinima seno.

            Naš ponos su banje, koje su i lekovite i lepe. Soko Banja, Vrnjačka Banja, Niška, Mataruška, Koviljača, Jošanička, Melenci...

            Ima Srbija čime da se ponosi! Moravom što tiho teče i devojkama iz Gruze, šljivama što se plave, jabukama.

            Svaki grad, selo ili zaselak ima tradiciju i običaje.

            Guča – nadaleko poznata po trubačima, kupusu kuvanom u kazanu i jagnjetini sa ražnja.

            Aleksandrovac i zupski vinogradi.

            Golubac, Lepenski vir, Grocka.

            Kačarevo – čuvena „Slaninijada“.

            Vršac – berba grozđa.

            Kikinda – izbor najveće ludaje.

            Kovačica – slikari naivci.

Leskovac – gde se jede najlepši ćevap i mućkalica.

Mokrin – borba gusana i originalni običaj: tucanje farbanim jajima.

Niška Banja – Ćele kula i filmski festival.

Sombor, koji je najlepše opevan u pesmi „U tem Somboru“.

A tek Sremski Karlovci! Rodno mesto pesnika Branka Radičevića, poznato i po svojoj gimnaziji.

Subotica – Gradska kuća, salaši, ergele, Palić...

Crepaja – fijakerijada

Hoćemo li u Šabac na vašar, u Tekiju na ribarenje, u Koštanino Vranje?

Ili ćemo u Zrenjaninu popiti pivo iz krigle?

Danas ...

*   *    *

    Zahladnelo je to popodne 31. Avgusta, posle dugog toplog leta, kad smo se vraćali kući. I kiša je počela da pada , a nad Čačkom se nadvila duga. Prošlo je leto, pomislila sam srećna.

Dočekala nas je ćerka, mirna, staložena, odgovorna. Ne priča puno, čule smo se telefonom, svakodnevno.

Posle pozdrava letimično gledam po stanu. Sve je na svom mestu...Cveće nije uvelo. Drvo zivota ( Zlajino I moje ) se zeleni.

Čekamo da vidimo sina. On je uvek u zurbi, nema vremena  za duge priče. Pa ipak je to septembarsko jutro bilo posebno. Čula sam rano interfon, otvorila  vrata i na veliko  iznenađenje videla ga sa kesom punom toplog peciva. Doručkovali smo zajedno, uz priču, sada bez zurbe!

Moje kiflice koje sam godinama spremala svojoj porodici, dobila sam tog jutra, povratno, i to uz razgovor. Napredujem, pomislila sam i pozelela sam da to podelim sa Milom. Sa onom mojom Milom kojoj je kuća stalno puna i gde se stalno čuje: Majko!

Priča se tu ne završava. Čim otopli idem u Zlaticu, idem Mili da je vidim i  zalijem naše cveće. Njen i moj rođendanski bambus.

Otići ću i do Biblioteke, da im odnesem jabuku, da je podelimo, kao što smo to uradili Avgusta 2007.

(Iz priče MOSTOVI)