Zorica Rajkova Lukić

Zorica Rajkova Lukić rođena je godine 1959 u Loznici.

Školovala se u Loznici, a studirala u Beogradu. Diplomirala je na ekonomskom falultetu i specijalizirala Ruski poslovni jezik (1985-1989).

Prve pesme je objavila u Glasu Podrinja 1974 godine i od tada piše poeziju i prozu i objavljuje u velikom broju listova i časopisa: Srpska vila, Politika, Savremenik, Lozničke novosti, Književne novine... Zastupljena je u više antologija i zbornikai i dobitnik je značajnih književnih nagrada i priznanja. Učesnik je mnogobrojnih književnih i pesničkih manifestacija u zemlji i inostranstvu.

Prevođena je na:italijanski, nemački, ruski, jermenski...

Član je Udruženja književnika Srbije i predsednik Književne zajednice „Vuk Stefanović Karadžić“ u Loznici.

Uspešno se bavi i slikarstvom i ikonopisom.

Živi i stvara u svom zdanju Dom umetnosti u Klupcima-Grad Loznica.

Objavljene knjige:

Kažiprst (1988),

           Prepuklo leto (1994),

Buđenje Vizantije (1995),

Nafora (1997),

Bogorodični vrt (2000),

Harmonija prestola (2001),

Brojanica (2003),

U vrtu Gospodnjem (2006),

Suze Bogorodice Ljeviške (2009).

e-mail: zoricarajkovalukic1@gmail.com

VEČE NA SAVI KRAJ BEOGRADA

Izgubljena svetla

šapuću po mraku

I vetrovi talas gone s kopna

Mreža

Mreška ribe vapaj

U slepoošnicama

Nabrekao puls caruje

Nad horizontom

Znanosti Grad

I hridi

Dvorečna pa trorečna

Reka ljubi

A veče bdi

Nad zaspalim gradom

SORABINE

Podsećaš me na vreme

Odbeglog sata

I sve pašnjake

I utrine s mirisom oranice

I svezeg cveta iz voćnjaka

Veče okićeno

Pesmom cvrčaka

I noć punu svitaca u krstini

A jutro

U rosi čekanja

Tebe Sorabine

                        (Na Ivanjdan, 7.jula 1994, u Beogradu

                        za Milića od Mačve, maestra Mačvanske

                                slikarske i pesničke škole)

TUŽNI SAN O SVETOGORSKOM MANASTIRU

Oko okitilo skinute statue čelo

Dletom otsečene uši

Lobanja otvorena zjapi

Spremaju se mozak da isčupaju

I gle

Umesto mozga meko tkivo okamenjeno

Sečivo istupilo

Igračima sa zice

Stopala isečena

Bez uzbudjenja

Za krv časnu

Pomilovanje Svetogorskog manastira

Sveti Sava grešnike isceljuje

Zvona ćute

Sat ne kuca

Samo topot vode

Sklapa ruke na Hristovoj suzi

Ne meri se vrtlog obručem

Niti crtom podvučenom

U zabluda utroba prevrnuta

Ne krstari mačije oko

Proteran je demon

U glasu bilja tuga

Nemost umire

Pritisnuta zemlja Sorabska trpi.

(Druge Trojice, a drugi dan po useqewu u svoj dom u Loznici, 1992.)

SVETI SAVA U OBLAKU POVRH GUČEVA

Sa Majevice vila kliče: da se Srbija ne uspava

već utvrđenja, rovove i šančeve uz granicu sprema.

ona vidi silne plaćenike Habsburškog carstva

kako razjareno na konjima Drinu gaze i topove vuku

za Srbiju, da je sravne i ništa zivo u njoj da ne ostane.

Topla, letnja zora sviće, oglasi se vojna truba

Austrougarski nakindjureni vojnici i oficiri krenuli

u napad preko Jerinića ade do Ade Zelenice, zurno gaze

dvanaest ljutih topova grunuše, svom silinom iz Lozničkog

i Jadarskog odreda, sravniše ih u uvale miomirisne livade.

Klikće soko sa Sokolske planine Vojvodi Stepi Stepanoviću

da se Poćorek sa silnom vojskom uz padine na Crni vrh penje

tu ih Srpski junaci na nišan dočekaše, oni brane svaku stopu zemlje

kada je municije ponestalo, srcem i sabljom, nožem

na neprijateljsku vojsku jurnuše, posekoše sve zivo.

Ka Grebenu nova zmija glavu dize u oblaku od kiše

pusle ječe, čegrtaljke zveče, prsa u prsa, dve se vojske sudariše

Sveti: Bogomajka, mati Paraskeva, Arhandjeo Mihailo nebo zakriliše

„Gučevo ne sme pasti“! komanduje Vojvoda Petar Bojović

bitka traje, pedeset peti je dan, rovovi se telima ispuniše.

Gledao ih Sveti Sava, kako junački ginu Srpski vojnici

padaju na kamenim stenama a seme im se prosipa

na manastirskom sigu koja ne upija krv i kišu već ih kupa

kao mrtvace za ukop koje nema ko da sahrani

strašni krici i jauci u ropcu Njega razbesneše.

Povika iz sveg glasa: „Dosta Boze, molim ti se, poštedi ih

Ostavi nam seme u plemenu za oplodnju i rađanja nova

Zar si Noju zalud zavet dao, da izgine ovoliko Srblje

Ko će Tebi molitvu prinositi ako ova zemlja klasom ne rodi

A u kolevci ne začuje se plač i gugutanje deteta, milog andjela“?

Sve se smiri i utiša, presta kiša, iz oblaka svetlost

Zarka obasja Gučevo, samrtnička tišina zavlada

Ispod mrtve braće, zivi ljudi lagano se izdizu

Iz obadva carstva, jedan drugog dozivaju, zivi jesu

Ali ne veruju, pobedi se ne raduju u lokvama od krvi.

(Ovaj zapis je nastao izučavanjem vojnih i ostalih knjiga o najkrvavijem ratu koji se vodio 1914. Godine na prostorima Zapadne Srbije: Ceru, Mačkovom kamenu, Gučevu itd. Carstvo Habsbursške Monarhije, Austrougarska je napala Kraljevinu Srbiju.)

PREOBRAŽENJE GOSPODNJE VOJSKE

      ZARKA SVETLOST NA CERU

Srbiju rastaču Austrougari sa zapada na svetom Ceru

iz šume, kao da je njihova biju haubicama u mrkloj noći

po vojsci Kralja Petra I Karađorđevića, nebo plače

suzama zaceljuju rane junaka, sa njiskom padaju konji

pod vojvodama a topovi biju po nekošenoj cvetnoj livadi.

Nebo bljeskom neko obasjava, sviće zora sva u krvi

sa crkvišta porušenog zvono ječi u zbeg zove

Isus Hrist se javi, sav zarkom svetlošću obasjan

I Kraljevu vojsku na zemlji u bici na vrhu Cera preobrazi

sa prićešćem: svojim telom i krvlju Srbe povede u protiv napad.

„Za  mnom braćo, junaci“, komanduje vojvoda Stepa Stepanović i

Pavle Jurišić-Šturm, krenuše, a vojnici u pobedonosni juriš

svojim telima i srcem koje bije u belosvetske nadničare

koji bi tudje za svoje carstvo da otmu a narod porobe

svojim žezlom, Sveti Savo utera ih u studenu Drinu braneći nejač.