Miomir Miki Jovanović

Miomir Miki Jovanović je pesnik i ikonopisac.
Objavio je zbirke poezije “I reč život rodi\'\', \'\'Nebeska vrata\'\' i \'\'Znam ja vas\'\', “Kad noć jutro ne priznaje”, kao i još nekoliko zajedničkih zbirki sa drugim pesnicima. 
Zastupljen je u antologijama i leksikonima, i dobitnik je više priznanja za književni rad. Pesme su mu prevođene na poljski, ruski, rumunski i makedonski jezik.

Član je Književnog društva Kosova i Metohije i Udruženja književnika Srbije.
Predsednik je Udruženja mladih umetnika \'\' Mitriks \'\' iz Kosovske Mitrovice 
i član istoimenog književnog kluba čiji je jedan od osnivača.
Pored književnog rada bavi se i ikonopisanjem. 
Njegove ikone nalaze se u mnogim privatnim galerijama i domovima širom Evrope.

NE MOGU VIŠE OVAKO

Ne mogu više ovako
sa dušom usamljenom
krpiti neprestano,
život ko staro platno,
kako da čekam noć 
pred slikom uramljenom 
dok silni me baca vetar,
ko sat kad ljulja klatno.

Može li noć bez zvezda 
pokazat\' izlaz iz tmine,
dok duša dušu traži
a deli je blizina,
može li ptica bez gnezda
ko ja bez sudbine
da letom samuje nebo
zaćuti bez visina.

Ne mogu više ovako
sa dušom usamljenom.....

BESPUĆE

Divlje stojim na divljoj ulici
Divlje nebo bez sunca svanjava
Šetaju se divljinom krvnici
Ječi zemlja grešnik je ranjava.

Divlje zveri rođena mi braća
Niz put beže tera ih divljina,
Ulica mi sve uža i kraća
Proždire je oganj i sudbina.

Divlju šumu vetar ledni njiše
Mesto trave kameno busenje
Drhte ruke ne mole se više
Čupaju mi krvnici korenje.

Divlje stojim na divljoj ulici
Divlje suze kamen zalivaju,
I bez krila ptice poraniše
Pa mi divlje jutro nazivaju.

ČEKAM

Čekam da mi se
Vrati 
Promašeno vreme
I život skrati
Sve dileme
Koje me baciše 
U živo blato
Čekam i ćutim 
Al ništa zato
Samo da dođe
Zadnji čas,
Da me ne prođe
Barem on crn.
I da ne vadim 
Iz pete trn.
Jer,
Sve što ostade
U ništa ode
Samo me želje
Slepoga vode,
Bez belog štapa
Ko pravog slepca
Dok čekam suze
Gorke na nepca,
Pa da se zadnja
Klapa spusti,
I sve proguta
Mrak crni, gusti.

METOHIJSKA NOĆ

Te noći je trinaest crkava 
Za nas sjalo
Hteo sam da kažem ti molitvu
Ali me izdade glas,
I dunu vetar odnekud
Baš između nas,
U trenu zaledi bilo,
A tako toplo beše
mekano tvoje krilo.

I dok su reči neke,
Daleke
Letele za vetrom 
Po uskim sokacima
Osetih da nas vekovi vežu
Nečim, možda i lancima.

Pričala si o svemu
Što treba ili smem da znam.
Dok ćutah i gledah usne
Osetih kako teče
Krv u venama vrelim
I da te oduvek želim,
I zima i vetar i sneg,
I moje reči prazne
Ne behu više važne
I suvišne su bile,
Jer beše ih tako malo
A znam, znam,
Da je trinaest crkava,
Samo za nas sjalo.