Saša Mićković je rođen 23. 07. 1980. godine, u Austriji, Špital.

Do sada je objavio dve zbirke pesama, Jastreb u oluji, i Božanska Srbija.

Zastupljen je u više zbornika poezije. 

ISPIĆU TI ROSU

Tela istim šumom trepte uzbuđena,

pokretima žustrim celog me otopi,

pa strast upij koja kaplje probuđena

i grudima žarnim k`o plamom poklopi.

Ako li osetiš da vri sve u tebi

tek uzdahom tihim odaj svoju tajnu.

Da utolim žeđi, nesnosne u sebi

ispiću ti rosu, sa obraza, sjajnu.

Njiši se kraj mene, u oči udubi,

miris mi oseti, slast mi razlivena,

i bedrima jako s telom mi se sljubi.

A svetlucaj noću, slašću umivena.

Uzdrhtalim dahom celog me obaspi,

anđeoskim mirom kad sve mine zaspi.

SONETNI HRAM

Pesmopoj udišem, miris reči mnoštvo,

nije mnogoboštvo, svome Bogu pišem.

Granitno se slovo sliva u temelje,

jezik k`o nož delje, stih rimom bih kov`o.

E, sad čitaoče, tu je zamka jedna,

ogavna i bedna, pesma dušu loče!

Isisa sokove, halapljivo hrani,

zato oprez, stani, shvati joj tokove.

Sonet se razgrana, sam sebe prelama,

obuzme ga tama, posle svetla strana.

Stihom se prikriju nekoliko vraga,

Memljivoga traga, često buše, riju!

U sonetnom hramu, ipak zvuk, lepota,

kristalna čistota, sve u istom ramu.

Akro stih je dvorac, pesnik čudotvorac!

Arči zlatni konac, zvukoveza tvorac!

Dok nad tobom bdijem, iz misli mi šmugneš,

mastilu istrgneš pa ti nit razbijem.

Mesinganom bojom katren isijavaš,

sa mnom poigravaš, k`o s buktinjom svojom.

Daj se glasonoši, stvaram te ushićen,

Smaragdom si kićen, mudar, pun raskoši.

Obrise nazirem i tvoju auru,

ti nemaš čauru, ja svoju prezirem.

Savršenstvu vičan, duh ti oscilira,

Eho si svemira, nikad prozaičan.

Titraš k`o svetiljka što raspale svici,

sav na žeravici, ona ti nosiljka.

Živo si proroštvo, stub u carstvu višem,

Pesmopoj udišem, miris reči mnoštvo!

POD KAMEN SVOJ UĐI

Oštro me zagleda to nebesko oko                               

duša obrušena u najgušćoj tmini.

Satkan sam od leda, smrzlo se duboko,

tvrđava srušena, ili mi se čini?

Koraka sam troma, ja bez ravnoteže

zadrhtala glasa, slobodnoga pada.

Misli su mi koma, a nevid priteže,

smrtno se talasa, damar mi nastrada.

Život već okiva crni cvet po licu,

moju krv u rđu tek bujno rascveta.

Liv vreo izliva, zlost i nevericu,

na zoru još grđu što me okleveta.

Kada dan obmane, osviti su tuđi,

sivilo osvane, pod kamen svoj uđi!