Ivana Pekić je rođena u Kladovu 1987. godine. Iza sebe ima jednu zbirku pesama pod nazivom “Željna”. U pripremi su još jedna njena stihozbirka i roman.

Objavljuje u književnim časopisima. Pored poezije voli muziku, svira klavir, bavi se solo pevanjem i pronalazi se u slikarstvu.

Živi i stvara u Kladovu.

AKO

Ako se u iverju tvojih misli probudim

sa osmehom pajaca tužnih očiju...

Šta ako se zaljubim u odraz tvog lika

u mojim rečima?

Ako se raznežim, ako se naježim

od pogleda snenog,

ako se ogledam

u tvom razgaljenom smehu...

Šta ako se izgubim

u nebu tvoje lucidnosti? 

Ako se pribijem, ako se razbijem

o šinjel tvojih očiju... 

Šta ako samo prohujim

kao Maestral kroz tvoj stih?

Ako se rastavim na delove

sudarajući se tvojom željom,

ako se raspršim kao kometa...

Šta ako se vežem u Gordijev čvor

sa tvojim nemim usnama?

Ako se predam?

Ako se predam

ne budi me

iz te budnosti...

DUŠA U MRAKU

Dovraga i ja i ovaj grad...

Lišće pada,

vetar duva u suprotnom smeru.

Ja idem u suprotnom smeru.

Trotoar se nadigao

od korenja lipa.

Proklete lipe,

prokleti trotoar

i ja sa njima.

Počinje kiša,

čarne oči plaču...

Kiša iz mojih očiju.

Borba crnog i belog,

na koga da tipujem,

kad ja sam sivilo,

disharmonija?

Kad podlegnem sopstvenom bolu

ostaje skica.

Samu sebe na nišan...

Eh, Platone...

Zagledana u čašu,

odraz mi je boje tišine.

Taoc bola se smeši.

Eh, grotesko moja...

Idi u vražijeg vraga.

U rovu mojih misli leže živi,

ja sam jedini ranjenik,

ranjena smrtno od sebe same...

Miris sveže laži,

burlesko moja postala si rekvijem.

Moj sjaj je krst koji nosim,

ukaljanih misli

koje sam sama blatila.

Eh, jurisdikcijo...

Ne sudi mi sada

kad sama kaznu spremam,

samu ću sebe

na sopstveni krst razapeti...

Prokleta ja,

proklete misli neka su mi.

Da me smrt bar hoće,

ali i ona beži od ovkvih kao ja...

Sablasna prilika za sobom ostavlja zaborav...

Istine su relativne,

i one se zaboravljaju.

Sve jednom ode bestraga...

Crni princ mi je dušu okovao...

STRAST ZA (!)

Drhtimo skupa u noći,

kožu paraš mi dahom sa mirisom jasmina,

u slapu emocija i svemoći,

predvođeni nemirom i strašću koja preliva.

Sada me celivaj!

Topim se kao sirup od javora...

Sladi se mojim telom,

želja u meni

priča basnu bez govora...

Tvoja sam nagrada i pokora!

Uzmi me bez razloga i povoda,

svileni veš pokidaj zubima.

Sa predigrom ili bez uvoda 

tako bih te divlje ljubila...

Dodirni me dok me želja nije ubila!

Pamet sam načisto izgubila.

Zar ne vidiš da je u meni vatra?

Sirena se u svojoj pesmi zagubila...

Mi smo dva tela slepljena u katran.

Ni telo, ni duša, samo dodir kao mantra!

Neka gorim, neka sagorim!

Ne žali ako se zapalim sva.

Raspiri taj plamen da pregorim

dok me zasipaš kišom poljubaca...