s
s
s
s
s

El contenido de esta página requiere una versión más reciente de Adobe Flash Player.

Obtener Adobe Flash Player

Zorica Rajkova Lukić
Nacionalidad:
Serbia
E-mail:
zoricarajkovalukic1@gmail.com
Biografia

Zorica Rajkova Lukić

Zorica Rajkova Lukić rođena je godine 1959 u Loznici.

Školovala se u Loznici, a studirala u Beogradu. Diplomirala je na ekonomskom falultetu i specijalizirala Ruski poslovni jezik (1985-1989).

Prve pesme je objavila u Glasu Podrinja 1974 godine i od tada piše poeziju i prozu i objavljuje u velikom broju listova i časopisa: Srpska vila, Politika, Savremenik, Lozničke novosti, Knjievne novine... Zastupljena je u više antologija i zbornikai i dobitnik je značajnih knjievnih nagrada i priznanja. Učesnik je mnogobrojnih knjievnih i pesničkih manifestacija u zemlji i inostranstvu.

Prevođena je na:italijanski, nemački, ruski, jermenski...

Član je Udruenja knjievnika Srbije i predsednik Knjievne zajednice „Vuk Stefanović Karadić“ u Loznici.

Uspešno se bavi i slikarstvom i ikonopisom.

ivi i stvara u svom zdanju Dom umetnosti u Klupcima-Grad Loznica.

 

Objavljene knjige:

Kaiprst (1988),

           Prepuklo leto (1994),

Buđenje Vizantije (1995),

Nafora (1997),

Bogorodični vrt (2000),

Harmonija prestola (2001),

Brojanica (2003),

U vrtu Gospodnjem (2006),

Suze Bogorodice Ljeviške (2009).

 

e-mail: zoricarajkovalukic1@gmail.com

 

 

VEČE NA SAVI KRAJ BEOGRADA

 
Izgubljena svetla
šapuću po mraku
I vetrovi talas gone s kopna
Mrea
Mreška ribe vapaj
 
U slepoošnicama
Nabrekao puls caruje
Nad horizontom
Znanosti Grad
I hridi
Dvorečna pa trorečna
Reka ljubi
A veče bdi
Nad zaspalim gradom

 

 

SORABINE

 
Podsećaš me na vreme
Odbeglog sata
I sve pašnjake
I utrine s mirisom oranice
I svezeg cveta iz voćnjaka
Veče okićeno
Pesmom cvrčaka
I noć punu svitaca u krstini
A jutro
U rosi čekanja
Tebe Sorabine
 
                        (Na Ivanjdan, 7.jula 1994, u Beogradu
                        za Milića od Mačve, maestra Mačvanske
                                slikarske i pesničke škole)

 

 

TUNI SAN O SVETOGORSKOM MANASTIRU

 

Oko okitilo skinute statue čelo
Dletom otsečene uši
Lobanja otvorena zjapi
Spremaju se mozak da isčupaju
I gle
Umesto mozga meko tkivo okamenjeno
Sečivo istupilo
 
Igračima sa zice
Stopala isečena
Bez uzbudjenja
Za krv časnu
Pomilovanje Svetogorskog manastira
Sveti Sava grešnike isceljuje
 
Zvona ćute
Sat ne kuca
Samo topot vode
Sklapa ruke na Hristovoj suzi
Ne meri se vrtlog obručem
Niti crtom podvučenom
 
U zabluda utroba prevrnuta
Ne krstari mačije oko
Proteran je demon
U glasu bilja tuga
Nemost umire
Pritisnuta zemlja Sorabska trpi.
 
(Druge Trojice, a drugi dan po useqewu u svoj dom u Loznici, 1992.)

 

 

SVETI SAVA U OBLAKU POVRH GUČEVA

 

Sa Majevice vila kliče: da se Srbija ne uspava

već utvrđenja, rovove i šančeve uz granicu sprema.

ona vidi silne plaćenike Habsburškog carstva

kako razjareno na konjima Drinu gaze i topove vuku

za Srbiju, da je sravne i ništa zivo u njoj da ne ostane.

 

Topla, letnja zora sviće, oglasi se vojna truba

Austrougarski nakindjureni vojnici i oficiri krenuli

u napad preko Jerinića ade do Ade Zelenice, zurno gaze

dvanaest ljutih topova grunuše, svom silinom iz Lozničkog

i Jadarskog odreda, sravniše ih u uvale miomirisne livade.

 

Klikće soko sa Sokolske planine Vojvodi Stepi Stepanoviću

da se Poćorek sa silnom vojskom uz padine na Crni vrh penje

tu ih Srpski junaci na nišan dočekaše, oni brane svaku stopu zemlje

kada je municije ponestalo, srcem i sabljom, noem

na neprijateljsku vojsku jurnuše, posekoše sve zivo.

 

Ka Grebenu nova zmija glavu dize u oblaku od kiše

pusle ječe, čegrtaljke zveče, prsa u prsa, dve se vojske sudariše

Sveti: Bogomajka, mati Paraskeva, Arhandjeo Mihailo nebo zakriliše

„Gučevo ne sme pasti“! komanduje Vojvoda Petar Bojović

bitka traje, pedeset peti je dan, rovovi se telima ispuniše.

 

Gledao ih Sveti Sava, kako junački ginu Srpski vojnici

padaju na kamenim stenama a seme im se prosipa

na manastirskom sigu koja ne upija krv i kišu već ih kupa

kao mrtvace za ukop koje nema ko da sahrani

strašni krici i jauci u ropcu Njega razbesneše.

 

Povika iz sveg glasa: „Dosta Boze, molim ti se, poštedi ih

Ostavi nam seme u plemenu za oplodnju i rađanja nova

Zar si Noju zalud zavet dao, da izgine ovoliko Srblje

Ko će Tebi molitvu prinositi ako ova zemlja klasom ne rodi

A u kolevci ne začuje se plač i gugutanje deteta, milog andjela“?

 

Sve se smiri i utiša, presta kiša, iz oblaka svetlost

Zarka obasja Gučevo, samrtnička tišina zavlada

Ispod mrtve braće, zivi ljudi lagano se izdizu

Iz obadva carstva, jedan drugog dozivaju, zivi jesu

Ali ne veruju, pobedi se ne raduju u lokvama od krvi.

 

(Ovaj zapis je nastao izučavanjem vojnih i ostalih knjiga o najkrvavijem ratu koji se vodio 1914. Godine na prostorima Zapadne Srbije: Ceru, Mačkovom kamenu, Gučevu itd. Carstvo Habsbursške Monarhije, Austrougarska je napala Kraljevinu Srbiju.)

 

 

PREOBRAENJE GOSPODNJE VOJSKE

      ZARKA SVETLOST NA CERU

 

Srbiju rastaču Austrougari sa zapada na svetom Ceru

iz šume, kao da je njihova biju haubicama u mrkloj noći

po vojsci Kralja Petra I Karađorđevića, nebo plače

suzama zaceljuju rane junaka, sa njiskom padaju konji

pod vojvodama a topovi biju po nekošenoj cvetnoj livadi.

 

Nebo bljeskom neko obasjava, sviće zora sva u krvi

sa crkvišta porušenog zvono ječi u zbeg zove

Isus Hrist se javi, sav zarkom svetlošću obasjan

I Kraljevu vojsku na zemlji u bici na vrhu Cera preobrazi

sa prićešćem: svojim telom i krvlju Srbe povede u protiv napad.

 

„Za  mnom braćo, junaci“, komanduje vojvoda Stepa Stepanović i

Pavle Jurišić-Šturm, krenuše, a vojnici u pobedonosni juriš

svojim telima i srcem koje bije u belosvetske nadničare

koji bi tudje za svoje carstvo da otmu a narod porobe

svojim ezlom, Sveti Savo utera ih u studenu Drinu braneći nejač.

 

 

 

Desarrollado por: Asesorias Web
s
s
s
s
s