Zorica Rajkova Lukić
Zorica Rajkova Lukić rođena je godine 1959 u Loznici.
Školovala se u Loznici, a studirala u Beogradu. Diplomirala je na ekonomskom falultetu i specijalizirala Ruski poslovni jezik (1985-1989).
Prve pesme je objavila u Glasu Podrinja 1974 godine i od tada piše poeziju i prozu i objavljuje u velikom broju listova i časopisa: Srpska vila, Politika, Savremenik, Lozničke novosti, Književne novine... Zastupljena je u više antologija i zbornikai i dobitnik je značajnih književnih nagrada i priznanja. Učesnik je mnogobrojnih književnih i pesničkih manifestacija u zemlji i inostranstvu.
Prevođena je na:italijanski, nemački, ruski, jermenski...
Član je Udruženja književnika Srbije i predsednik Književne zajednice „Vuk Stefanović Karadžić“ u Loznici.
Uspešno se bavi i slikarstvom i ikonopisom.
Živi i stvara u svom zdanju Dom umetnosti u Klupcima-Grad Loznica.
Objavljene knjige:
Kažiprst (1988),
Prepuklo leto (1994),
Buđenje Vizantije (1995),
Nafora (1997),
Bogorodični vrt (2000),
Harmonija prestola (2001),
Brojanica (2003),
U vrtu Gospodnjem (2006),
Suze Bogorodice Ljeviške (2009).
e-mail: zoricarajkovalukic1@gmail.com
VEČE NA SAVI KRAJ BEOGRADA
Izgubljena svetla
šapuću po mraku
I vetrovi talas gone s kopna
Mreža
Mreška ribe vapaj
U slepoošnicama
Nabrekao puls caruje
Nad horizontom
Znanosti Grad
I hridi
Dvorečna pa trorečna
Reka ljubi
A veče bdi
Nad zaspalim gradom
SORABINE
Podsećaš me na vreme
Odbeglog sata
I sve pašnjake
I utrine s mirisom oranice
I svezeg cveta iz voćnjaka
Veče okićeno
Pesmom cvrčaka
I noć punu svitaca u krstini
A jutro
U rosi čekanja
Tebe Sorabine
(Na Ivanjdan, 7.jula 1994, u Beogradu
za Milića od Mačve, maestra Mačvanske
slikarske i pesničke škole)
TUŽNI SAN O SVETOGORSKOM MANASTIRU
Oko okitilo skinute statue čelo
Dletom otsečene uši
Lobanja otvorena zjapi
Spremaju se mozak da isčupaju
I gle
Umesto mozga meko tkivo okamenjeno
Sečivo istupilo
Igračima sa zice
Stopala isečena
Bez uzbudjenja
Za krv časnu
Pomilovanje Svetogorskog manastira
Sveti Sava grešnike isceljuje
Zvona ćute
Sat ne kuca
Samo topot vode
Sklapa ruke na Hristovoj suzi
Ne meri se vrtlog obručem
Niti crtom podvučenom
U zabluda utroba prevrnuta
Ne krstari mačije oko
Proteran je demon
U glasu bilja tuga
Nemost umire
Pritisnuta zemlja Sorabska trpi.
(Druge Trojice, a drugi dan po useqewu u svoj dom u Loznici, 1992.)
SVETI SAVA U OBLAKU POVRH GUČEVA
Sa Majevice vila kliče: da se Srbija ne uspava
već utvrđenja, rovove i šančeve uz granicu sprema.
ona vidi silne plaćenike Habsburškog carstva
kako razjareno na konjima Drinu gaze i topove vuku
za Srbiju, da je sravne i ništa zivo u njoj da ne ostane.
Topla, letnja zora sviće, oglasi se vojna truba
Austrougarski nakindjureni vojnici i oficiri krenuli
u napad preko Jerinića ade do Ade Zelenice, zurno gaze
dvanaest ljutih topova grunuše, svom silinom iz Lozničkog
i Jadarskog odreda, sravniše ih u uvale miomirisne livade.
Klikće soko sa Sokolske planine Vojvodi Stepi Stepanoviću
da se Poćorek sa silnom vojskom uz padine na Crni vrh penje
tu ih Srpski junaci na nišan dočekaše, oni brane svaku stopu zemlje
kada je municije ponestalo, srcem i sabljom, nožem
na neprijateljsku vojsku jurnuše, posekoše sve zivo.
Ka Grebenu nova zmija glavu dize u oblaku od kiše
pusle ječe, čegrtaljke zveče, prsa u prsa, dve se vojske sudariše
Sveti: Bogomajka, mati Paraskeva, Arhandjeo Mihailo nebo zakriliše
„Gučevo ne sme pasti“! komanduje Vojvoda Petar Bojović
bitka traje, pedeset peti je dan, rovovi se telima ispuniše.
Gledao ih Sveti Sava, kako junački ginu Srpski vojnici
padaju na kamenim stenama a seme im se prosipa
na manastirskom sigu koja ne upija krv i kišu već ih kupa
kao mrtvace za ukop koje nema ko da sahrani
strašni krici i jauci u ropcu Njega razbesneše.
Povika iz sveg glasa: „Dosta Boze, molim ti se, poštedi ih
Ostavi nam seme u plemenu za oplodnju i rađanja nova
Zar si Noju zalud zavet dao, da izgine ovoliko Srblje
Ko će Tebi molitvu prinositi ako ova zemlja klasom ne rodi
A u kolevci ne začuje se plač i gugutanje deteta, milog andjela“?
Sve se smiri i utiša, presta kiša, iz oblaka svetlost
Zarka obasja Gučevo, samrtnička tišina zavlada
Ispod mrtve braće, zivi ljudi lagano se izdizu
Iz obadva carstva, jedan drugog dozivaju, zivi jesu
Ali ne veruju, pobedi se ne raduju u lokvama od krvi.
(Ovaj zapis je nastao izučavanjem vojnih i ostalih knjiga o najkrvavijem ratu koji se vodio 1914. Godine na prostorima Zapadne Srbije: Ceru, Mačkovom kamenu, Gučevu itd. Carstvo Habsbursške Monarhije, Austrougarska je napala Kraljevinu Srbiju.)
PREOBRAŽENJE GOSPODNJE VOJSKE
ZARKA SVETLOST NA CERU
Srbiju rastaču Austrougari sa zapada na svetom Ceru
iz šume, kao da je njihova biju haubicama u mrkloj noći
po vojsci Kralja Petra I Karađorđevića, nebo plače
suzama zaceljuju rane junaka, sa njiskom padaju konji
pod vojvodama a topovi biju po nekošenoj cvetnoj livadi.
Nebo bljeskom neko obasjava, sviće zora sva u krvi
sa crkvišta porušenog zvono ječi u zbeg zove
Isus Hrist se javi, sav zarkom svetlošću obasjan
I Kraljevu vojsku na zemlji u bici na vrhu Cera preobrazi
sa prićešćem: svojim telom i krvlju Srbe povede u protiv napad.
„Za mnom braćo, junaci“, komanduje vojvoda Stepa Stepanović i
Pavle Jurišić-Šturm, krenuše, a vojnici u pobedonosni juriš
svojim telima i srcem koje bije u belosvetske nadničare
koji bi tudje za svoje carstvo da otmu a narod porobe
svojim žezlom, Sveti Savo utera ih u studenu Drinu braneći nejač.
